Посматрајући медицинску литературу и популарну медицинску штампу, наилази се на све више и више података о медицинским технологијама: информационим, техничким, ћелијским, молекуларним, субмолекуларним, генетским итд. Може се помишљати о поверавању лечења болесног човека не лекару, већ киберлекару.
Стоп! Тако нешто не би могао помислити пацијент који је лечећи се прошао кроз било коју медицинску установу, као ни лекар са деценијским искуством клиничког рада. Они из праксе знају да лечење зависи од конкретне ситуације и да је оно вештина заснована на науци, или наука, изражена кроз вештину у њеној примени.
Нучну мисао није могуће зауставити, једино време одстрањује бескорисно, а чува и развија делотворно. Тако се и у медицини накупља велики број ефективних метода дијагностиковања и лечења, који постају доступни специјалистима у уским областима. Да ли је то добро или лоше?
Чувени савремени лекар, амерички професор кардиологије Бернард Лоун, написавши књигу о свом дугогодишњем лекарском раду назвао ју је “Изгубљена вештина лечења” (1998). Њега не брину нове медицинске технологије, које је и сам развијао и користио, већ недостатак приступа младих колега пацијенту и медицинским испитивањима. Све више се верује техници! Уштеда времена у ери компјутера врши се на рачун анамнезе. Класични преглед и испитивање се занемарује, а понекад их је и немогуће обавити! Све је више апарата и параклиничких метода испитивања. Губи се могућност формулисања радне тезе и истицања главног синдрома. Чак се и мерење крвног притиска спроводи без правилног испуњавања приниципа које се препоручују на универзитетима.
И наше руске младе колеге болују од те “болести”!
Као резултат имамо то да ток интстументалних закључака може залутати од главног синдрома и следствено томе дијагнозе. Одавно је познато: «Qui bene diagnostit, bene curat».
Што се тиче лечења, проблеми су још већи. Професионализам се састоји у најмањој могућој употреби фармакотерапијских средстава (код младих колега влада полифармација) и комбинованој примени психотерапије и немедикаментних метода лечења. Пацијента треба да лечи лекар! А болест – медицинске радње и нега.
Професор хирургије В. Ф. Војно-Јасенецки (архиепископ Лука Кримски) написао је свој знаменити рад “Дух, душа и тело” средином ХХ века. С тим би радом требао да се упозна сваки лекар почетник, а из њега следи:
1. Да је лекар дужан да буде квалификован праксом у својој области и да поседује високу духовно-моралну културу.
2. Да је његов радни инструмент реч. Он треба да пита, разјашњава, умирује и усмерава према цркви (у случају хришћана).
3. Да треба да коректује начин живота пацијента: дневну рутину, избацивање лоших навика, физичу активност, разумни одмор.
4. Да треба да лечи унутрашње болести физиотерапијом, медицинском фискултуром и одговарајућом дијетом.
5. Да треба да тежи оптималној и минималној фармакотерапији.
Професор и архиепископ као обавезну наглашава препоруку лекара пацијенту-хришћанину да се најпре обрати цркви ради духовног лечења! Већина болести има психо-соматску генезу. Лекар обезбеђује лечење физичких болести.
Савремени лекари већ су потврдили да верујући хришћани трпљивије подносе болести и хируршке захвате, да су дисциплинованији у испуњавању лекарских савета, као и да је оздрављење присутно у већем броју случајева него код неверујућих.
То је статистика на међународном нивоу.
Вратимо се размишљањима професора кардиологије Вернарда Лоуна. Његова књига је драгоцена младим колегама. Вештина лечења, коју многи лекари у наше бурно време заборављају, није мање важна од умећа правилног дијагностиковања. Лекар је дужан да размишља о главном – оном страдајућем, уплашеном и очајном пацијенту, и о томе како је лекарска дужност служити том човеку и лекарском позиву.
Савременом студенту медицинских универзитета особито је нужна духовна и морална обука. Предстанвници и хуманитарних и клиничких катедри обавезни су да изведу будућег владара на пут савесног проучавања лекарске вештине.
До тога се може доћи кроз изборне предмете духовно-моралне културе, кроз лични пример, кроз универзитетску историју, кроз колектив и традицију различитих катедри.
Лекарско умеће се неће изгубити, ако га будемо неговали!
А. В. Кашин
доцент Катедре за филозофију и хуманистичке науке Медицинске академије на изборном предмету “Основе духовне и моралне културе за лекаре”
са руског превео Милан Денчић