Савремена дефиниција еутаназије обично обухвата: 1. благу или безболну смрт против које нико не би могао да се успротиви, као и 2. изазивање такве смрти којој се може успротивити на основу традиционалне и строге забране убиства. У данашње време термин „еутаназија“ чешће обухвата свако медицинско уношење смртоносног средства с циљем отклањања неподношљивих и неизлечивих болова, односно оно што се раније називало „убиством из милосрђа“ (или „убиством учињеном на молбу“). На пример, у Уједињеном Краљевству два парламентарна акта законски уређују ову област – Акт о убиствима из 1965. године и Акт о самоубиствима из 1961. године. Акт о убиствима из 1965. године предвиђа да је свако намерно убиство, чак и уз сагласност пацијента или из милосрђа, убиство. Акт о самоубиствима отклонио је криминални статус самоубиства, али ипак је сачувао криминални статус учешћа лекара у самоубиству.
У Русији се дефиниција еутаназије ограничава њеним другим значењем („убиство из милосрђа“) или се на њега своди. Следи неколико примера. „Термин „еутаназија“ означава благу, спокојну, безболну смрт. Другим речима, ради се о убрзању смрти код тешкo оболелих и неизлечивих пацијената, учињеном по његовој вољи или по вољи његових опуномоћених ближњих“[1]. „Еутаназија – испуњавање молбе пацијента о убрзавању његове смрти било којом радњом или средством и у том смислу кршење научних мера о продужетку живота по молби пацијента“[2]. Из овога следи да је у руској правној терминологији „еутаназија“ заменила термин „убиство из милосрђа“.
Моја прва теза биће тврдња да се појава и будуће утврђивање значења „убиство из милосрђа“ под термином „еутаназија“ јавило као последица употребе сумњивих историјских језичких иновација у циљу постизања илузорне једноставности инструменталног решења проблема окончања живота у биоетичким расправама у другој половини ХХ века од стране неколико представника академских кругова. Горе описана садржина проблема у Русији објашњава се једноставним позајмљивањем садржаја јавних дебата о овом питању на западу, учињеном у условима одсуства потпуног разумевања корена речи и смисла појма „еутаназије“. Доказ томе јесте потпуно одсуство чланака о „еутаназији“ и „убиству из милосрђа“ у општим и специјализованим речницима и енциклопедијама. Изузетак чине речници из области класичне филологије (нпр. Старогрчко-руски речник Дворецког из 1958. године). Дакле, овакво стање овога проблема стоји на савести руских академских кругова, обзиром на то да шира публика црпи сазнања из речника и енциклопедија.
Сматрам да су представници академске науке обавезни бити посебно опрезни у употреби термина и да су дужни водити рачуна о утицају те терминологије на ширу публику.
Друга моја теза састоји се у томе да је потребно уместо јединственог разликовати четири појма која су и наведена у наслову чланка: еутаназија, медицинска еутаназија, убиство из милосрђа и смрт са учешћем лекара.
- Прво значење термина „еутаназија“ (грч. Ευθανασία) – срећна смрт без патње и муке одражава општу људску вредност, која се уважавала већ у античком друштву и која је до нас дошла захваљујући традицији хедонистичке етике, према којој се као вредност јавља задовољство или одсуство патње. Према тој традицији, ако је природна смрт неизбежна, уколико она прође лако и мирно, то је само по себи велика срећа. Овакво схватање еутаназије нема додирних тачака са медицином, из разлога што се од лекара у том периоду очекивало уздржавање од примене свог знања на онима који су већ побеђени болешћу.
- Иако нарушено захваљујући традицији медицинске етике, ово схватање није у потпуности нестало, већ је постепено умекшано: чак и ако лекари нису дужни покушавати да излече смртно болесне, они су дужни бити уз њих како би их утешили и ублажили бол. Захваљујући Ф. Бекону, термин „еутаназија“ почео се у основном значењу примењивати у медицинском контексту новог обичаја боравка са људима који умиру ради њихове утехе и ублажавања бола. Током XIX века у државама са романско-германском и англо-саксонском морално-правном традицијом тај појам трансформисао се у термин „медицинска еутаназија“ у смислу обавезе употребе медицинских средстава са циљем ублажавања бола и чињења последњег и неизбежног часа најмирнијим.
- Током XX века с развојем ефективних средстава продужетка живота у медицинским круговима почело је да се поставља питање да ли обавеза олакшавања завршетка живота укључује и убрзање смрти. Тако је настао проблем који се означава термином убиство из милосрђа, у смислу да је у неким околностима проузроковање смрти код безнадежно болесног човека који трпи патње оправдано у циљу његовог избављења од патњи. Нарочита улога у историјској судбини термина „убиство из милосрђа“ припада необимној књизи Избављење од живота лишеног људског достојанства издате 1920. године у немачком Лајпцигу и која је промовисала убиство из милосрђа. Књигу су написали професор психијатрије Хоче и професор права Биндинг, веома цењени људи у својим областима.
Први случај подвођења значења „убиство из милосрђа“ под појам „еутаназија“ јесте пропаганда везана за нацистички програм „Еутаназија“ који је отпочео 1. септембра 1939. године. Према овом програму је скоро 275.000 људи послато у гасне коморе јер се сматрало да су они „неподобни“ за користан рад.
- Неки стручњаци, нарочито правници, инсистирају на томе да се термин „еутаназија“, који се чешће користи да означи радњу која намерно узрокује смрт пацијента који трпи велики бол и патњу као резултат терминалне или инкурабелне болести, треба разликовати од општијег појма „убиства из милосрђа“ које се може објаснити као намерно убиство, често од члана породице или пријатеља жртве из разлога саосећања или жалости према особи која пати. Из тих разлога је у медицинском контексту изникао неологизам „учешће лекара у убиству“, који се односи на два различита типа радњи: намерно убрзавање смрти пацијента који умире и страда од неиздрживих болова и саучешће у самоубиству. Можда постоје ситуације када су такви поступци оправдани, али их у сваком случају треба називати правим именом, будући да се ради о убиству (или саучешћу у самоубиству), а не подводити их под термин „еутаназија“ који боље звучи.
Дакле, у условима какви су у Руској Федерацији (уосталом, као и у целом свету) ти случајеви, који нису тако бројни, требали би бити решавани у оквиру правосудних система, а томе би требала да претходи, у првом реду, реформа правосуђа. Али то је већ тема за други чланак.
А. Н. Бартко
Московски државни медицинско-стоматолошки Универзитет
Са руског превео Милан Денчић
[1] Биоэтика: Вопросы и ответы. – М.: Прогресс-Традиция, 2005. издание выпущено при поддержке отдела социальных и гуманитарных наук Бюро ЮНЕСКО в Москве.
[2] Ст. 45 Основ законодательства Российской Федерации об охране здоровья граждан от 22 июля 1993 г.