Bioetika kroz film

Film, sedma i kao takva jedna od najmlađih od svih umetnosti, a ipak umetnost koja je stekla epitet univerzalne. Univerzalna zato što u sebi spaja izražajna sredstva svih prethodnih umetnosti (sliku, zvuk, pokret, jezik, prostor) i zahvaljujući ovom spoju film nama kao gledaocima pruža jedinstveni emocionalni doživaljaj prikazane priče. Isto tako on je omogućio razvoj filma u jednu od najboljih platformi za upoznavanje šire publike sa različitim idejama i konceptima, za predstavljanje i istraživanje novih ideja ili možda izazivanje i pobijanje starih, kako je ovo tačno za filozofiju u celini tako je i tačno i za bioetiku. Sa ovim na umu Vam prikazujemo ovu listu filmova, sa njihovim kratkim analizama, kroz koju možete da se upoznate sa širokim spektrom pitanja kojima se bioetika bavi.

Gattaca (1997)

Režija: Endrju Nikol

Uloge: Itan Hok, Uma Turman, Džud Lo

Sinopsis: U bliskoj budućnosti, gde je putovanje do drugih planeta savladano, Vinsent Frimen želi da postane jedan od odabrane nekolicine koji će otputovati do Saturnovog meseca Titana. U društvu koje karakterišu genetske modifikacije i opsednutost savršenstvom Vinsentova urodjena srčana mana ga je osudila na uvrštavanje u nižu klasu ljudi koji su nepodobni za sve do najobičnijih manuelnih poslova. Da bi ostvario svoj san Vinsent preuzima identitet genetski savršenog Džeroma, ali sve godine Vinsentovog rada, planiranja i pretvaranja bi mogle da propadnu i prevara da bude otkrivena usled neplanirane policijske istrage.

Bioetički ugao: Zanimljivo je da je jedan film koji je pre dve godine proslavio svoje punoletstvo daleko aktuelniji danas nego što je bio u trenutku kad je nastao. Iako je osnovno pitanje ovog filma- Na koji način će ovladavanje tehologijom genetske manilpulacije uticati na naše društvo bilo aktuelno kod teoretičara i naučnika daleko ranije nego što je ovaj film izašao, a naročito u samom tom periodu (ovaj film je nastao kao reakcija na tada aktuelni projekat mapiranja ljudskog genoma) ipak su debate i dileme koje su se uporno javljale primarno bile na nivou teorija i hipoteza. Danas novi razvoji tehnologija prete da ta ista pitanja presele iz ravni pretpostavki u oblast primenjene etike. Ovde pre svega mislimo na razvoj CRISPR tehnologije manipulacije genima. Iako je ova tehnologija trenutno ograničena na različite laboratorije neminovno je da će jednog dana ona postati opšte dostupna. Obzirom na ovo, film koji pokreće mnoga pitanja na ovu temu kao što su: “šta definiše indetitet individue genetika ili sama ličnost i akcije; na koji način će se gledati na nesavršenosti u društvu u kome je savršenstvo na dohvat ruke; do koje mere ova tehnologija može da definiše jedno društvo“ i mnoga druga, možda vredi pogledati.

The Island (2005)

Režija: Majkl Bej

Uloge: Juan Mekgregor, Skarlet Johanson, Šon Bin

Sinopsis: Linkon (Mekgregor) i Džordan (Skarlet Johanson) su prijatelji koji žive u jednom zatvorenom društvu, godina je 2019., i oni kao i svi ostali članovi društva se nadaju da će dobiti na lutriji gde je glavna nagrada odlazak na rajsko ostrvo, jedno od retkih koje je ostalo netaknuto posle katastrofe koja je kontaminirala veći deo sveta. Džordan dobija lutriju, ali Linkon otkriva strašnu istinu, ostrvo i ne postoji, cela lutrija je farsa, čak ni oni nisu stvarni, već su samo kopije, uzgajani ne bi li njihovim orginalima obezbedili rezervni set organa. Sada je na njima da pobegnu i da otkriju ovu istinu svetu.

Bioetički ugao: „Ostrvo“ sigurno jeste jedan od boljih akcionih filmova za period kada je izašao, ali isto tako on ne može da se svede samo na ovu kategoriju. On spada u relativno retku grupu filmova koji su uspeli da nadju ravnotežu izmedju ideja koje teže da predstave i akcije a ideje kojima se ovaj film bavi i jesu glavni razlog zbog kojeg smo rešili da ga uvrstimo u ovu listu.

Na koji način jedno društvo može da iskoristi i inkorporira tehnologiju ljudskog kloniranja, koji bi položaj novoostvoreni klonovi imali u njemu, kakav bi bio odnos izmedju orginala i njegovog klona su neka od centralnih pitanja koja se ovde istražuju. Odgovori koje nam film pruža su daleko od idiličnih (više puta kroz film klonovi se opisuju kao stvari, proizvodi, lažni ljudi lišeni svesti i emocija koji se odbacuju onog trenutka kada ispune svoju svrhu, ovaj odnos je naročito vidljiv u scenama sa Šonom Binom, koji u filmu igra njihovog kreatora kao i u trenutku susreta Linkona sa svojim orginalom koji ne može da prevaziđe ovaj stav i pored lične interakcije koju je ostvario sa njim). Pored ljudskog kloniranja, kroz film su prisutne i druga etička pitanja poput korporativne, medicinske etike i transplatacije organa. Iako ona mogu da se označe kao sporedne teme (ne istražuju se direktno) to nikako ne umanjuje njihov značaj jer one obezbeđuju kontekst primene tehnologije kloniranja tj. one su direktno definisale način na koji se ova tehnologija primenjuje, a nažalost vrednosti iskazane u okviru ovih etičkih pitanja se ne razlikuju u velikoj meri od mnogih vrednosti prisutnih u našim društvima danas.

Her (2013)

Režija: Spajk Džons

Uloge: Hoakin Finiks, Ejmi Adams, Skarlet Džohanson

Sinopsis: Teodor Tombly (Hoakin Finiks) je profesionalni pisac ličnih pisama za ljude koji ne umeju sami da se izraze. On je usamljenik sa malo prijatelja i trenutno prolazi kroz težak period u životu zbog razvoda sa svojom ženom (Runi Mara). Zbog toga on rešava da kupi novi operativni sistem, prvi OS sa veštačkom inteligencijom dizajniran sa sposobnošću adaptacije i samousavršavanja. Samanta (Skarlet Džohanson), ime OS, vrlo brzo postaje više od asistenta ili alatke, ona postaje Teodorov prijatelj i poverenik, neko ko ga teši kad je usamljen i ko sa njim deli mnoge avanture. Vremenom se između njih rađa ljubav, ali je to ljubav opterećena nemogućnošću za fizičkim kontaktom i Teodorovim sumnjama.

Bioetički ugao: Ovaj film nam pruža jednu poprilično jedinstvenu perspektivu na ulogu veštačke inteligencije u društvu. Autor kao podlogu za priču uzima jednu od osnovnih modernih boljki razvijenog društva a to je usamljenost, izolovanost pojedinca. Sa ovim shvatanjima o modernom društvu ste sigurno i sami upoznati, jer ipak u svim vidovima medija su više nego česte izjave poput „epidemije usamljenosti“, „danas smo povezani više nego ikada pre, ali smo i pored toga usamljeniji nego ikad pre“ itd. Ono što je ovde specifično je to što nam autor prezentuje ideju veštačke inteligencije kao rešenja ove „epidemije“, kao načina ispunjavanja nama urođenih potreba za društvom, poštovanjem, povezanošću. On nam predstavlja jedno društvo u kom personalne V.I. imaju ulogu prijatelja, poverenika pa čak i ljubavnika. Ostaje pitanje koliko od toga može da bude stvarno ukoliko smo iste dizajnirali da ispunjavaju našu svaku potrebu. To jedinstveno gledište postavlja mnoga nova pitanja.

Еx Machina (2014)

Režija: Aleks Garland

Uloge: Alicija Vikander, Oskar Ajzak, Donal Glison

Sinopsis: Kaleb, 26-godišnji programer, osvaja prvo mesto na takmičenju i dobija pravo da provede nedelju dana sa Nejtanom, povučenim genijem i direktorom kompanije u kojoj radi, ali po svom dolasku na Nejtanovo imanje shvata da je u stvari izabran da učestvuje u testiranju prve prave veštačke inteligenicije.

Bioetička pitanja: Mogli bismo reći da je ovaj film po nekim shvatanjima potpuna suprotnost od prethodnog iako se bave istom tematikom. Dok prethodni film polazi od osnovne pretpostavke V,I. kao nosioca ljudskih emocija, ovaj film polazi od dijametrično suprotnog stanovišta: „Da li je uopšte moguće govoriti o emocijama u kontekstu veštačke inteligencije?“ ili “Da li je moguće naučiti robota da oseća”? Mogli bismo da dodamo da je ovo dosta tradicionalnije shvatanje ili možda strah kada se razmišlja na ovu temu. Sigurno je za androida (robota koji nalikuje čoveku, ne platforma za mobilne) lako da nauči sve činjenice vezane za emocije, da nauči da imitira ponašanja, pokrete ili čak izraze lica koji se veziju za neku emociju, ali da li on ta osećanja stvarno i doživljava ili ne i da li bismo mi uopšte znali da prepoznamo razliku izmedju ova dva i kako i ukoliko je odgovor na bilo koje od ovih pitanja negativan koje su posledice stvaranja ovakve inteligencije? Ono što je karakteristično za filmove koji se bave pitanjima novih tehnologija i posledicama njihove primene je da svoju inspiraciju često nalaze u aktuelnim dešavanjima i najnovijim pomacima u nauci i tehnologiji. Ovaj film nije izuzetak, jasne paralele mogu da se povuku izmedju fiktivne „Blue Book“ kompanije u filmu i našeg sveprisutnog Gugla sa njegovim „Deep Mind“ projektom veštačke inteligencije ili isto tako izmedju osnivača ove kompanije i Ilona Maska, osnivača Tesle, sa sopstvenim projektom „OpenAI“. Neverovatno zvuči podatak da je film koji je toliko hvaljen i od publike i od kritičara Garlandov rediteljski prvenac.