Studije sugerišu da srodnici ne ometaju medicinski tim i da se ne protive njihovim odlukama kada je pacijent u stanju srčanog zastoja.
U jednoj skorašnjoj smeni na intezivnoj nezi, primila sam čoveka koji je već imao srčani zastoj ranije tog dana. Do vremena kad sam ga upoznala, bilo je jasno da neće preživeti. Pa tako, kada je sledećeg puta došlo do prekida rada srca, za koji sam mislila da je poslednji, napustila sam sobu intenzivne nege, i pošla da pronađem njegovu ženu.
Sestre su joj rekle da sačeka u prostoriji za članove porodice, i iako se nismo upoznale, odmah sam znala ko je ona. Stajala je naslonjena na zid, mutnih očiju i odsutnog pogleda. Predstavila sam se, i objasnila joj da moj tim ponovo radi KPR (kardio-pulmonalnu reanimaciju). Bila sam zabrinuta da neće uspeti da ga vrate nazad.
Potom sam je upitala nešto što može zvučati kao čudno pitanje: „Da li želite da budete tamo dok se radi KPR?“
Isprva je oklevala, ali je onda klimnula glavom. „Pođite za mnom“, rekla sam. Brzo smo se kretale. U sobi je vladao haos, jedan stažista je bio usred kompresija grudnog koša, dok je drugi „bušio“ cevanicu njenog muža radi hitnog intravenskog pristupa. Na momenat sam poželela da mogu da povučem pitanje i da izbrišem ovu sliku iz njenog sećanja.
„Da li ste sigurni da želite da ostanete?“ Pitala sam. „Ne morate biti ovde.“
Obrisala je oči rukavom. Nosila je svetlo rozi džemper sa srećnim sloganom na njemu. Kada ga je obukla tog jutra, njen pedesetogodišnji muž je imao samo prehladu koja nije htela da prođe. Sada je saznala da on ipak ima leukemiju koja je prouzrokovala srčani zastoj. Morala je sve to da vidi kako bi i sama poverovala da je to istina.
Ponudila sam joj pakovanje maramica i pronašla stolicu iz prazne sobe da bi mogla da sedne u ugao hodnika. Tako je mogla da vidi šta se dešava, a da ipak ne vidi previše i da ne smeta timu. Sela je. Pogledala sam u nju, i onda sam shvatila da nisam sigurna šta da joj kažem. Od svih protokola koji su vezani za intezivnu negu, ne postoji nijedan koji bi me možda pripremio za ovo.
Kada sam bila na specijalizaciji, standardna reakcija na šifru u sobi intezivne nege je bila da isteramo porodicu napolje. Rebra se lome. Udovi omlitave. Krv prska. Dostojanstvo nestaje. To nije sport za gledaoce – takvo je bilo razmišljanje. Kao lekar na obuci, činilo mi se da prisustvo porodice može da bude distrakcija.
Dobro vođena šifra je kao ples, gde svaki novi član može ugroziti ili poremetiti ravnotežu. Zato bismo pitali porodicu da napusti sobu, proterivajući ih u čekaonicu, dok ne budemo u mogućnosti da im saopštimo presudu, mrtav ili živ. Izgledalo je bezbednije tako.
Ali sve više istraživanja iznosi argumente da možda nismo bili u pravu. Studije sugerišu da porodica ne ometa medicinski tim i da se ne protivi njihovim odlukama. Lekari ne osećaju pritisak da nastave sa KPR-om duže nego inače ili da prestanu ranije. A ne dolazi ni do povećanja pravnih posledica.
Možda je i važnije to što dozvoljavanje porodici da bude pristuna tokom KPR-a, ne dovodi do visokih stopa anksioznosti, depresije ili post-traumatskog poremećaja. Naprotiv, neka istraživanja pokazuju da kada član porodice gleda pokušaj medicinskog tima da vrati voljenu osobu sa ivice provalije, manje je verovatno da će on bolovati od poremećaja post-traumatskog stresa. Možda postoji vrednost u tome što znaju da smo pokušali, i gledanje našeg truda u svim tim njihovim pogubnim detaljima. Možda postoji neko uveravanje u takvu realnost.
Nije u pitanju samo kodiranje kao takvo. Odluka da dopustimo porodici da posmatra KPR, dolazi sa većim naporima da ih dovedemo na jedinicu intenzivne nege. U mojoj bolnici, mi čak pozivamo članove porodica da nam se pridruže u jutarnjim vizitama – inovaciju koju pronalazim kao iznenađujuće značajnu. Ne postoji ništa kao član porodice sa suznim očima, da nam održava stanje odgovornosti, i da nas podseća svaki dan da je ovaj slučaj „velikog respiratornog zatajenja“ zapravo čovek. I za bolje, ili lošije, taj član nam često omogućava najbolji kontinuitet u izlomljenom medicinskom sistemu.
Naravno, i mi budemo nespretni s vremena na vreme. Sećam se preterano entuzijastičnog stažiste koji je jednom dodao „rak“ na pacijentovu opštu listu mogućih problema, ostavljajući pacijentovu sestru u panici. Ponekad osećamo potrebu da ublažimo reči, posebno oko prognoze. Ipak, češće, kako dani postaju nedelje, porodica se u vizitama transformiše u deo našeg tima. Pozdravljamo ih ujutru. Čekamo ih ako kasne. Ali onda kada njihov voljeni umre, to je to. Nestaju iz naše orbite – ostavljajući me da se pitam čemu se vraćaju posle, i da li možemo da im pružimo bolju podršku.
Isto sam se pitala i te noći, kada sam stajala pored pacijentove žene. U sobi, kompresije grudnog koša su se i dalje odvijale. Načelnik koji radi u noćnoj smeni je došao ranije te noći, ostavljajuči me slobodnom da provedem još nekoliko minuta van sobe. Ali ja nisam bila sigurna šta da radim.
„Da li želite neki sok?“ Konačno sam upitala. Želela je.
„Brusnica ili pomorandža?“ Unutra su ponovo napravili pauzu da bi proverili da li ima pulsa. Sledeća serija će biti poslednja.
Slegla je ramenima, „Brusnicu.“
Uzela sam sok iz sestrinskog stacionara i donela joj ga. Uzela je jedan gutljaj. Sok je bio kiseo, i njene usne su se nabrale od iznenađenja.
„On neće biti dobro, je l’ da?“
Odmahnula sam glavom.
„Onda bi trebalo da stanu,“ rekla je. „Znam da ste pokušali, pustite ih da prestanu.“
U sobi, telo mog pacijenta je bilo rašireno na krevetu, a jedna ruka mu je visila. Nadala sam se da njegova žena ne može da ga vidi takvog. Pitala sam se, da li bi je on uopšte i želeo ovde, da može da zna. „Dosta je,“ rekla sam specijalizantu. „Bio si odličan. Ali nas je njegova žena zamolila da stanemo. Ona je ovde. Ispred sobe.“
On se okrenuo i uperio svoj pogled u ženu. „Žao mi je,“ izustio je. A onda se okrenuo nazad ka timu. „Konstatovaćemo smrt,“ objavio je.
Ispred sobe, na maloj stolici koju sam iznela za nju, žena mog pacijenta je počela da jeca. Njeni udasi su postali isprekidani i teški, a suze koje su padale su ostavljale mrlje na njenom roze džemperu. Nikad nisam videla tako ogoljenu tugu, i zapitala sam se da li sam možda donela pogrešnu odluku. Možda nisam trebala da joj pružim priliku da vidi sve ovo. Možda sam trebala da je nateram da ode ranije.
A onda me je pogledala. I rekla, „Hvala Vam.“
Priredila: Jovana Tizmonar
Izvor: The New York Times