H.G. Wells, sa svojim akutnim osećajem za etičke dileme u nauci, napisao je 1904. kratku priču o invalidnosti, “Zemlju slepih“. U njoj, istraživač otkriva daleku dolinu u Andima u kojoj su svi slepi. Smatrajući sebe superiornim, pokušava da nauči meštane o vidu, ali mu se oni rugaju. Štaviše, on je u mnogočemu inferioran. Na kraju, da bi mu bilo dozvoljeno da oženi devojku koju voli dopušta da mu se odstrani vid. Međutim, hrabrost ga napušta u poslednjem trenutku i on beži.
Dok slepilo kao normalan način života nema svoje branitelje, gluvoća ima.
Sve je više literature koja podržava pravo gluvih roditelja da koriste pre-implamantacijsku genetsku dijagnozu (PGD) za izbor gluve dece. Jacqueline Mae Wallis, filozof na Univerzitetu u Bristolu, tvrdi u časopisu „Medicina, zdravstvena zaštita i filozofija“, da je to moralno dozvoljeno.
„Selekcija za gluvoću, sa gluvoćom koja se shvata kao puka razlika i vrednuje zbog svog kulturnog identiteta, ne mora sa sobom da povlači nedopustive moralne štete“, piše Jacqueline.
Za mnoge ljude, ovo zvuči neverovatno, ali ona nabraja najčešće prigovore.
Da li će dete biti povređeno? Ne nužno. Za dete, to što je gluvo, može čak da bude dobro. Moći će da nauči znakovni jezik; biće osetljivije na „poboljšana vizuelna i vibraciona iskustva“.
Da li će ograničiti buduće životne planove? Ne nužno. „Zagovornici gluvih grupa mogu da odgovore da gluvoća otvara buduće planove koji nemogućnost slušanja, i porodice koje žele da odaberu gluvoću za svoje dete, ne predstavlja kao ograničenje“. Zapravo, teži je život deteta koje čuje a čiji su roditelji gluvi.
Da li će uneti štetu u sam svet? Ne nužno. „Svaka reproduktivna odluka uneće neku štetu u svet“, piše Wallis. „Život svakog deteta uključivaće neka ograničenja i patnju, određenu klimom, politikom, socioekonomijom, biologijom,…”
Veliki deo autorkinih argumenata potiče iz uvida teoretičarke invalidnosti Elizabeth Barnes. Ona tvrdi da je invalidnost samo razlika: „To što imate invaliditet čini vas samo po sebi fizički ne-standardnim, ali ne čini vas gorim ili lošijim“. I kako Wallis zaključuje, „Suprotno onome što mišljenje o lošim razlimama sugeriše o njihovom invaliditetu, većina ljudi sa invaliditetom ne opisuje sebe kao suboptimalne, deficijentne, disfunkcionalne, i tako dalje. Oni pre sebe opisuju kao zdrave, cele, funkcionalne”.
Stoga, zaključuje u ovom provokativnom članku, „neke porodice mogu imati dobre, moralno utemeljene razloge za odabir genetske gluvoće svog budućeg deteta.“ H.G.Wells bi to odobrio.
Preuzeto sa: BioEdge