26. januara 2018. godine, u 2:35 poslepodne dvadesetdevetogodišnjakinja Aurelia Brouwers popila je smrtonosni lek u umrla, iako nije bila smrtonosno bolesna. Na jednoj od klinika koje se brinu o ljudima na samrti zahtevala je eutanaziju jer je imala granički poremećaj ličnosti i druge probleme mentalne prirode. „Nepodnošljivo i beznadežno patim. Svaki udisaj je mučenje“, rekla je.
Njen slučaj je dobro zabeležen: tim sa holandske televizijske mreže, RTL Nieuws, ispratio je njene poslednje dve nedelje.
Ona bi mogla da bude savršen primer zbog čega je ljudima sa poremećajem ličnosti pre potrebno lečenje nego eutanazija. U skorašnjem članku u Psychological Medicine, četiri bioetičara i psihijatra proučavali su okolnosti oko smrti 74 ljudi sa poremećajem ličnosti koji su bili eutanazirani u Holandiji između 2011. i 2017. Zaključili su da je broj korišćenja poremećaja ličnosti kao razloga za eutanaziju zabrinjavajuće veliki.
Eutanazija i asistirano samoubistvo (EAS) u psihijatrijske svrhe predstavlja mali deo ukupne EAS smrtnosti u Holandiji, ali je porastao sa 0.6 % tokom 2010. na 1.2% tokom 2017. godine. U polovini ovih slučajeva je bio umešan poremećaj ličnosti, iakoje većina diskusija opsihijarijskom EAS uvek bila o depresiji, što uključuje onu drugu polovinu. Autori beleže da je bespomoćne, beznadežne i suicidalne misli, koji su karakteristični za poremećaje ličnosti, „teško razdvojiti od osećanja nepodnošljive i beznadežne patnje (koja su kvalifikovana kao kriterijum za EAS)“.
Holandski pacijenti treba da dostignu određeni kriterijum kako bi bili kvalifikovani za eutanaziju. Pod jedan, patnja mora biti “neizlečiva“. Ali ovo izgleda da nije pravilno testirano na pacijentima čiji su se slučajevi pratili.
Kao prvo, mnogi doktori nisu bili kompetentni da procene pacijenate sa poremećajem ličnosti. Nije lako primeniti terapeutske strategije i u mnogim slučajevima se zahteva psihijatrijsko iskustvo i znanje. Nažalost, „U 50% slučajeva, susret doktora sa njihovim EAS zahtevom bio im je nov, trećina(36%) nije imala psihijatra u vreme EAS zahteva, a najveći broj doktora koji su izvodili EAS nisu bili psihijatri (70%)“. Neiznenađujuće, tretman najverovatnijenije bio adekvatan. Preko četvrtinepacijenata(27%)nije bilo hospitalizovano. Psihoterapija, glavni tretman poremećaja ličnosti, nije isprobana u 28% slučajeva.
Nedostatak iskustva u bavljenju poremećajima ličnosti može obmanuti neiskusne doktore. „Usled hronične, kompleksne istorije pacijenata, kliničari su bili skloni da spremno prihvate perspektive pacijenata. Ovo bi moglo biti dosledno trendu koji su holandski psihijatri zabeležili kao evoluciju prema prihvatanju pacijentove subjektivne perspektive i definicije “neizlečivosti“, beleže autori. Tokom bavljenjaovim tipom pacijenata, doktori koji nisu specijalisti lako mogu da izgube svoju objektivnost. Oni „izgledaju emocionalno pogođeni patnjom pacijenata“, kako autori komentarišu – usisani u pacijentovu viziju beznadežnosti.
Autori sažeto beleže da je „Rast ovakvih ishoda vredan daljeg razmatranja i diskusije, posebno kaorazmatranje legalizacije psihijatrijskog EAS postupka“.
Priredila: Ana Stanković
Preuzeto sa: BioEdge