Biomedicinski potpomognuta oplodnja (u nastavku BMPO) je grana medicine koja leči neplodnost u slučajevima kada je uzrok nemoguće otkloniti već se mora zaobići. Najčešći postupci medicinski potpomognute oplodnje su inseminacija ili IUI, vantelesna odnosno in vitro oplodnja ili IVF, intracitoplazmična injekcija spermija ili ICSI te prenos odmrznutih zametaka ili FET (engl. Frozen Embryo Transfer). Ostale metode kao ITI (inseminacija u jajovodu umesto maternici), GIFT (prenos jajne stanice i spermija u jajovod da se oplodnja desi tamo), ZIFT (prenos zigota, odnosno oplođene jajne ćelije u jajovod, gde se u prirodi događa oplodnja) su uglavnom napuštene te se više ne beleže u registrima medicinski potpomognute oplodnje. Novija i još nerasprostranjena metoda je in vitro sazrevanje jajnih stanica ili IVM (engl. in vitro maturation). Prva beba koja je začeta ovom metodom rodjena je 1978. godine i od tada je ovaj tretman medicine uveden u procedure za lečenje steriliteta. Na zvaničnom sajtu Evropskog udruženja za humanu reprodukciju (ESHRE), objavljeni su podaci koji su se sumirali tokom tri decenije, do 2010. g. U svetu 1 od 6 parova boluje od nekog oblika steriliteta. U čak 20 do 30% slučajeva problem je u muškarcu dok u 20 do 35% slučajeva je problem u ženi, a čak 25-40% je problem u oba pola. Metode vantelesne oplodnje se najviše primenjuju nad ženama u starosti od 30 do 39 godina. Do sada je rodjeno čak 5 miliona beba biomedicinski potpomognutim metodama, širom sveta. Republika Srbija je 2016. g. donela nacrt o zakonu o BMPO kojim se rešava to pitanje na prostoru Srbije. Jula prošle godine Republički fond za zdravstveno osiguranje pomerio je granicu na 40 godina, kao gornju granicu za žene koje mogu da uđu u postupak. Takođe je jula iste godine usvojen i predlog da se i treći pokušaj, umesto dosadašnja dva, finansira iz budžeta Republike.
Jedna od najkontroverznijih metoda (koja je trenutno zakonski zabranjena, ali u novom nacrtu bi trebala biti omogućena) jeste poklanjanje embriona. No, ove situacije izazivaju etičke dileme. Ko su donori tog embriona i koliko ljudi bi uopšte poklonilo embrion? Slično kao i sa usvajanjem deteta, ili surogat majčinstvom dete ne bi imalo DNK roditelja. Poklanjanje embriona bi imalo i značaj za celo društvo u povećanju nataliteta.
Feministička kritika novih reproduktivnih tehnologija (NRT) često je usmerena na preveliku medikalizaciju ženskih reproduktivnih organa, počevši od menstruacije pa sve do menopauze. Centralna tema bioetike je konflikt izmedju državne kontrole rađanja i ženino pravo na izbor. NRT je u stvari tehnička popravka društvenog stanja. Zahvaljujući novim tehnologijama, žene su se podelile na majke koje obezbeđuju jajne ćelije (ovarian mothers) , na majke koje iznesu trudnoću i porode se (uterine mothers) i na majke koje odgajaju dete (social mothers). Ovakva podela pokazuje oštru kritiku novih tehnologija, da su upravo te tehnologije distancirale ženu od svog tela i da je time žena dala svoje telo na upravljanje državi. Feministkinje postavljaju pitanje nadoknade koje žene (žene koje su surogat majke ili donatori jajnih ćelija) dobijaju naspram bola koje prežive, jer su ti bolovi nemerljivi. Radikalnije feministkinje kažu da žene “trguju” svojim telom (jajnim ćelijama, matericama…).
S druge strane tu je iskonska želja za materinstvom i roditeljstvom. Prema nekim psihoanalitičkim teorijama želja za detetom je delimice nesvesne prirode, jer je to neizbežno rezultat razvojnog procesa individue. Potreba za nastavkom sopstvene vrste kod ljudi, kao i kod svih životinja je sasvim normalna. Najviši stepen zadovoljstva ljudi ostvaraju kroz reprodukciju i stvaranje novog života. No želja za detetom ne javlja se kod svakog para. U 21. veku mnogi faktori utiču na odluku da li će se neki par odlučiti za decu ili ne. Socijalni i ekonomski problem gajenja dece su sasvim druga tema.
Stavovi monoteističkih religija o pitanju biomedicinski potpomognute oplodnje su različiti. Rimokatolička crkva ne dozvoljava nikakvu vrstu vantelesne oplodnje. Zabranjuje se bilo kakvo zamrzavanje zametka, jer to oštećuje zametak, a može se dogoditi i da se par ne vrati po njega. Svaka vrsta začeća koje nije postignuto prirodnim procesom je zabranjena. Islam u suštini ne brani vantelesnju oplodnju, dozvoljene su samo dok se koriste jajne ćelije majke i spermatozoidi oca u bračnoj zajednici. Islam veruje da začetak stiče dušu već posle 40 dana od oplodnje. Judeizam dozvoljava sve vrste vantelesnih oplodnji. Grčka pravoslavna crkva dozvoljava vantelesnu oplodnju u načelu.
Da li je vantelesna oplodnja igranje boga ili ne, mi na to pitanje ne možemo da damo odgovor.
Autor: Jelena Stojković
Korišćeni izvori:
http://www.zdravlje.gov.rs/downloads/2016/Januar/Januar2016NacrtZakonaBMPO.pdf http://ivf.zcvaljevo.rs/?p=1014 http://www.roda.hr/udruga/programi/medicinski-potpomognuta-oplodnja/ https://sh.wikipedia.org/wiki/Medicinski_potpomognuta_oplodnja http://www.yumama.com/vesti/20076-potpomognuta-oplodnja-u-srbiji-ce-uskoro-biti-moguce-pokloniti-e.html http://www.021.rs/story/Info/Srbija/140972/I-treci-pokusaj-vantelesne-oplodnje-o-trosku-drzave.html
Kričković Pele,Ksenija: “Vantelesna oplodnja: rodne i društvene kontroverze”, Novi Sad 2014.g.